Лира

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ (1898–1993)
Велика дама српске поезије
Била је добри дух Србије и њене тајне. Од Пандуровићеве антологије из 1921. је у врху српске књижевности. Описујући Десанку међу великим писцима свог доба, Душко Радовић је закључио: „Снежана и седам патуљака”. Избори из српске љубавне или родољубиве поезије незамисливи су без ње. Без књиге „Тражим помиловање” или песме „Крвава бајка” као да нема ни Србије. Откако је Десанка сахрањена у тамошњој порти, Бранковина је неизоставни знамен српске песничке географије, налик Ловћену и Стражилову

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Бранко Белић, Бојана Николић, Драгиша Меденица, Јово Анђић,
Задужбина Десанке Максимовић, Музеј завичајних писаца у Ваљеву

Певала је седамдесет година. Била је песник свог народа.
Можда о томе најбоље сведочи сад већ легендарна историја – како су истакнути српски писци, у мају 1971. године, имали књижевни сусрет са својим народом у Далмацији. Требало је да се књижевно вече групе београдских књижевника одржи у Задру, али је писцима, кад су слетели у Задар, речено да за те госте, у том граду, нема сале и да се књижевни програм отказује. Онда су писци отишли у Равне Котаре, да тамо, покрај куле епског јунака Стојана Јанковића и надомак гроба његовог потомка, великог писца Владана Деснице, одрже књижевни митинг за публику, не слутећи да ће публика доћи у огромном броју. Хрлили су из села и заселака, под црвеним капама, жене под марамама – много је било црних. Младићи су носили заставе „Црвене звезде”. Оне су им замењивале српску државну заставу – сећали су се сведоци, касније – у публици је тада био и млади Јован Радуловић, доцније писац Голубњаче и изванредних приповедака и романа.
Писци су били у изузетном саставу: Десанка, Ћосић, Михиз, Исаковић, Драгослав Михаиловић, Душан Радовић, Матија, Булатовић и Црнчевић. Свет у белим кошуљама окупио се као за црквено-народни сабор. Долазили су им писци из свих српских земаља.
Кад је Десанка стала за микрофон – настало је одушевљење. Народ је уживо видео песникињу „Крваве бајке”. Кад је започела: Било је то у једној земљи сељака... публика је, из хиљаду грла, наставила: „На брдовитом Балкану”... Десанка рецитује: Умрла је мученичком смрћу... а народ: „Чета ђака у једном дану”... И тако до краја песме – велики народни хор и песма-литургија! Сви су поустајали – песму су научили напамет, слушајући ђаке кад се преслишавају...
После је, у авиону, Душан Радовић закључио: „Снежана и седам патуљака!” То је била Десанка међу великим писцима свога доба.

ЖЕНА – НАЦИОНАЛНИ БАРД

И тако је живела њена песма „Крвава бајка”. Настала у Београду 1941, када је на улици песникиња чула вест да су негде у Србији окупатори стрељали хиљаде људи, међу њима и ђаке изведене из школских клупа. (Стрељана Србија личила је на „Покошену ливаду”.) „Крвава бајка” била је највећа песма из Другог светског рата – замена за молитву. Стајала је у читанци као у црквеном календару. Њен хришћански завршетак био је сасвим природан:

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Десанка се од ране младости ближила тој песми. „Крвава бајка” је песничка парадигма српске судбине у 20. веку, а можда и укупне судбине, кад је Десанка мисаони песнички поглед упутила у просторе трајања народа и његове вере.
Рођена је 1898. године, 16. маја, у Рабровици код Ваљева. Отац Михаило био је учитељ у Бранковини, па је девојчица Десанка тамо одрасла. Доласком песникиње и њеног оца у то лепо историјско село Ненадовића – ратника и песника, и када је песникиња ту порту одабрала за своје вечно почивалиште, Бранковина је постала обележје српске песничке географије, налик Ловћену и Стражилову – обележили су их велики српски песници. О њеном детињству и одрастању писао је Милован Витезовић у романсираној биографији Госпођица Десанка.
Биле су то две школе: она у којој је учитељ отац, и она у којој је учитељ народ. Између је поток: овамо школска табла, скамије и књиге, онамо црква и служба, са гробовима Алексе, Јакова, Проте и Љубе – епска устаничка повесница...

ДУША РАЗУМЕ ГОВОР ЛИШЋА И ТРАВА

Душа песникиње ипак највише разуме говор лишћа, трава и птица... У њеном детињству, из Београда долазе плаве књиге и девојчица открива штампану поезију – светске и српске теме. У књигама Српске књижевне задруге, на које је отац претплатио школу, стиже и Камено доба, геолога и академика Јована Жујовића. Што се у младости прочита, никад се не заборавља. Памтећи слике из цртежа и из текста те књиге, Десанка ће пола века касније написати роман Прадевојчица.
Одмалена је упознала и љубав и смрт. „Дошло ми је то изненада, кад је на вашару у порти неки насилник убио човека, сељака кога сам и ја познавала. Још и сад се сећам имена убице и гласа нечијег у дворишту: ’Уби Бесеровац човека!’ Много времена после тога мучила ме мисао како може у часу нестати некога који је тренутак пре смрти играо коло...”
„Ту, у том дедином забрану, написала сам збиља много песама, не само у младости као студент и гимназист, долазећи за време школских распуста, већ и касније као зрео човек и песник. Ту негде на пању, између жбуња, прочитала сам много књига написаних у далеком свету – у Београду, Москви, Паризу, Пољској, Енглеској...”
Учинила је још знаменитијом своју средњу школу – Ваљевску (мешовиту) гимназију, основану 1870. године, у којој је учио и владика Николај, а касније, сликар Љуба Поповић, песници Петар Пајић и Матија Бећковић и други угледници и академици.
Прве песме објавила је 1920. у часопису Мисао, од тада, у стотинама књига траје њена жива реч. Свака њена књига била је догађај у српској књижевности. Непрекидна свежина долазила је из језика и значења њене јединствене лирике –дубоке и разумљиве, за децу и за одрасле.
Већ 1921, у Антологији најновије лирике Симе Пандуровића појавиће се њених једанаест песама. Од тада је у врху.
Била је у дослуху са природом и временом. Из природе је упознала љубав, из времена искуство.
Осетљива и одговорна, стасала на најбољој лектири традиције и светске културе, умела је да каже своју реч о мравима и птицама, о историјским потресима и најкрупнијим споровима савременог света.
Преводила са руског, француског и бугарског.
Датуми њених књига постају упечатљивији од датума њене службе и њеног живота. Живот Десанке Максимовић био је у поезији. Студирала је на Филозофском факултету у Београду, потом годину дана у Паризу, радила као професор. Објављује и за време Другог светског рата. После рата учествује на радној акцији за изградњу пруге Шамац–Сарајево, постаје члан САНУ, а за све то време пише и издаје књиге. Добија највећа признања и, за живота, с негодовањем посматра споменик у Ваљеву који су јој подигли поштоваоци и земљаци... Тај споменик „гледа се” са спомеником војводе Мишића, на другом крају ваљевског трга. Песник и ратник се ни овде нису раздвојили.

ПЕВАЊЕ НЕЖНО И СНАЖНО

Певала је о стварима о којима се пева откако се пева – о љубави, усамљености, титрајима бића и ума. О природи, земљи, ходу времена и живота. О Отаџбини и „свим њеним лицима”. Певала је на путовањима, о културама. Знала да су њени књижевни преци Свети Сава, Вук, Његош... Њена тема је и Бог. И Човек... (Један њен наслов и рефрен гласи: „Жао ми је човека”...) Бранковина, Србија, предели и људи Југославије. Све је имало посебно и непогрешиво место у њеном срцу и у њеном песништву.
Певала је једноставно и дубоко – нежно и снажно.
Бранковина је била њена колевка, а Србија – тајна. Тој тајни она је додала извесне метафизичке димензије.
Жена Десанке Максимовић била је као из Светог Писма и народне поезије. Није јој требало равноправности – био ју је створио и украсио Бог. Ни међу песницима Десанки равноправност није била потребна – њено се место увек знало и не може се заменити. У „лирским дискусијама са Душановим Закоником” Десанка тражи помиловање за Марије Магдалене, за себарске жене, за нероткиње, за чобанку која се по оцу не зове, „за песникињу, земљу старинску”, за Пепељугу...
Писала је романе, приповетке, бајке, монографију о Јованки Орлеанки. Њене бајке се догађају ту око нас. Изабрала их је под реторским и љупким насловом Ако је веровати мојој баки. Писала побожне приче и приче о куцама. За децу – о дечјем свету и о детињству целе природе – биљака, животиња, буба, годишњих доба, језика, лутака, свега што постоји.
Једна од најлепших Десанкиних песама, и за децу и за одрасле, има наслов „Ближи се, ближи лето”:

Ближи се, ближи лето;
у души већ га слутим.
Помаља златну косу
у зрелим њивама жутим.
Зрикавци су ми рекли
које у путу сретох:
„Ближи се, ближи лето.”

Као да се музика песме допуњава са бојама које се исто римују; као што титра сјај сунца, тако трепери биће песника. Говори и пева цела природа – птице на чесми, зрикавци, поља, цветови, шумарци, свици:

Ближи се, ближи лето.
Помаља усне рујне
у булкама црвеним.
Миришу ливаде бујне
и поља и шумарци
које у путу сретох:
„Ближи се, ближи лето.”

Мириси и звуци постају градивни материјал слике великог царства лепоте – злато језика спаја се са златом сунца – песма се претвара у зрак сјаја и пламен лета:

Ближи се, ближи лето.
Као сјајна царска круна,
златна му светлуца коса
румених свитаца пуна.
Сви су ми они рекли
кад их у путу сретох:
„Ближи се, ближи лето.”

Без њених песама („Стрепња”, „Предосећање”, „Опомена”) не може се замислити антологија љубавне поезије, не само српске. Блиске њима су и песме о самоћи и души младе жене: „Пролећна песма”, „На бури”, „У зимски дан”, „Отићи ћу у пастире”. Затим, песме о природи и ритмовима годишњих доба и сензибилног бића у њој: „Покошена ливада”, „Змија”, „У зимски дан”, „Крај је лету”, „Весела јесен”, „Лишће”, „Сребрне плесачице”, „Пролеће, а ја венем”... Десанкине родољубиве песме такође су лирске, танане, искрене. Нема у њима патетике. Наша песникиња артикулисала је биће Србије и њених знамења: „Савин монолог”, „Србија у сутону”, „Верујем”, „Србија се буди”, „Србија је велика тајна”.

ПОЈАС ОД ЗЛАТНЕ ГРАНИЦЕ

Земља ратова – храбрости и жртве, у Десанкиној поезији добила је својеврсни ореол на живопису историјских слика и композиција. Ево песме „Балкански ратови”:

За чамовим столовима у земљу пободеним
бранковински сељаци пију вино части
и приволевају се царству небеском.

Златном границом отаџбине
сваки се гордо опасао.

Кроз отворена црквена врата
посматрају их апостоли
и унапред их сахрањују.

Али моји земљаци не гледају у иконостас,
не виде поглед апостола пун сажаљења,
ни анђеле старе једва осам месеци.
Пред очима им лебди само
Самодрежа
и невидљива апокрифна икона
Кнежеве вечере.

Косовски симболи уметнички су уграђени у Десанкине песме. Приповедала је како је један од најважнијих призора њеног детињства била слика Тајне вечере у цркви у Бранковини. Та слика је форматом мала, али је у Десанкиним младим очима била велика као славна Вечера. Та Вечера се поновила и уочи Косовске битке и уочи Балканских ратова и у свим православним црквама и манастирима. У њеној укупној поезији.
У зениту стваралачке зрелости Десанка постаје жена-бард српског песништва. Заузима најважнију тему српске државне историје – „лирске дискусије са Душановим закоником”. Обраћа се великом владару и законодавцу, с молбама да учини милост свима за које се у исто време моли и које заступа пред Законом људске моралне историје. Тако је настала знаменита књига Тражим помиловање (1964). У расправама и тражењима од цара, песникиња моли „За свргнуте”, „За несхваћене”, „За наивне”, „За алкохоле”, „За погубљена љубавна писма”, „За завиднике”... „Иста песничка мудрост уткана је у књигу Тражим помиловање, у велику лирску дискусију са принципом људске правде и хијерархије лица, појмова и ствари”, написао је Иван В. Лалић.
У великој бројаници песама и тема, актера и опредељења, песникиња изводи лирску карактерологију човека и феномена живота, за које тражи помиловање – разумевање, опрост грехова. – „Истински песник је наишао на своју праву тему”, написао је Стеван Раичковић поводом књиге Тражим помиловање. Књига, тај својеврсни спев и песничко-етички кодекс завршава се Царевим словом о праштању:

Нисам ни судија,
њима је у руке закон дат
да суде;
ни џелат који веша, жеже, сече,
каменује кога.
Ја сам цар
и немам рашта
силазити као крвник међу људе,
и мада владам по милости Бога,
нисам Бог да праштам.

ВЕЛИКА ДАМА СТАРЕ ЗАДРУГЕ

Умела је лепо да пише о другима, нарочито о поезији. Тако је за свог суседа и пријатеља Бранка Ћопића у једном предговору написала: „Бранко Ћопић је у основи тужан песник!” А сви су мислили да је отац Николетине Бурсаћа шерет и хумориста, бена и весељак. „Тек, видим, прочиташе ме и Михиз и Десанка”, рекао је Бранчило... И Бранко је о Десанки рекао лепу реч: „Завидим и дивим се Десанком Максимовић која је своје године заборавила на некој станици између Ђевђелије и Љубљане, путујући по књижевним вечерима, те ти и данас пише младалачке песме, сутонски сетне и државнички мудре – када Душановом Законику удара поетске амандмане...”
У „Старој архиви” Српске књижевне задруге сачуван је Десанкин „Реферат на приповетке Милана Кашанина” – четири странице куцане ћирилицом, негде између два светска рата. Писала је јасно и разговетно, као професор или критичар ком се мора веровати: „У Кашаниновим приповеткама нема много тако зване радње, нити неке нарочите фабуле. То бива ређе. Обично су све саграђене из психолошких анализа. Оне су затим мешавина нечег врло реалистичног и у исто време лирског. Имају често хумора и још чешће ироније. Проткане су живим пејзажима...” У закључку рецензије стоји да „приповетке Милана Кашанина могу ући у издања Српске књижевне задруге...”
Године 1932. рецензирала је, исто за СКЗ, збирку песама Подневни огњи Данка Анђелиновића, на хартији из свеске с линијама, квадратног формата. На једном месту каже да „неће Србин по овим песмама познати да их пише Хрват, толико из њих веје љубав за сав народ, за сву нашу прошлост”. И тај рукопис „може да уђе у Задругина издања и по својој естетској и по својој моралној вредности, на коју такође треба обратити пажњу”.
Као „ремек-дело” оценила је и збирку приповедака Зец и миш Милице Јанковић – рецензија на десет страна писаних руком. И тако даље: „Прочитала сам збирку стихова Земаљска трпеза (Десимира Благојевића) и част ми је о њој поднети овај реферат...” Из десетак сачуваних рецензија види се да јој је строга Задруга веровала и да је била непрекидно присутна у раду старе установе.

СА ВЕЛИКИМ БЕЛИМ ШЕШИРОМ

Причала је Петру Пајићу како и у деведесетим годинама живота пише љубавне песме.
„Да ли ћеш их објавити?” питао је Пера.
„Ја стихове из тих песама уденем у друге песме – не виде се, али песма постаје боља и лепша...”
Била је мудра и духовита. Кружило је стотину њених изрека, изјава, анегдота – са Андрићем, са Ћопићем, са Матијом...
Неко је у разговору с Десанком поменуо песника Петра Пајића.
„Је ли то онај дечко из Ваљева?”
„Није дечко! Има четрдесет година!”
А Десанка:
„Сад сваки балавац има четрдесет година!”
Или, кад је пала и поломила ребро. Имала је већ деведесет година. Па су је посетили у болници и питали:
„Да ли вас боли?”
„Није ми што ме сад боли, него што ће после, целог живота, да ме болуцка!”
Једном сам је пратио на велику песничку академију поводом шесте стогодишњице Косовског боја (1989) – у великој сали Коларца. Месец дана раније записала је тај датум... Дан уочи приредбе, позвао сам је телефоном – није се јављала. Уплашио сам се да је болесна, а књижевна академија без Десанке није потпуна, без обзира на славу и величину осталих учесника... На дан академије, у подне, позвао сам поново. Глас који ми се јавио рекао је:
„Тетка се данас вратила из Бранковине. Сада спава. Ако вам је обећала, ви дођите по њу. Она је свако обећање испунила.”
У договорено време, позвонио сам на двокрилним вратима у улици Маршала Тита (Краља Милана 23). Врата су се отворила. Преда мном је стајала деведесетогодишња песникиња, сва у белим чипкама и воланима, са великим белим шеширом, намирисана, као расцветана трешња. Пружила ми је обе руке:
„Водите ме, али ме и вратите, драго дете!”
На степеницама Коларца шапнула ми је:
„Будите поред мене, али ме немојте држати.”
Дужности песника схватала је свестрано и озбиљно. Одговарала на многа писма читалаца, примала посете, давала оцене туђих радова, пазећи да их тиме не повреди, саветовала ученике који су о њеној поезији писали матурске радове. „Морам тражити службу или стан младима који изјаве како су се, читајући моје песме, заљубили једно у друго и узели, и како сад треба да се побринем за њих...”

ИСТИНА ЗОВИНЕ СВИРАЛЕ

О стогодишњици Српске књижевне задруге, 1992, за јубиларно Коло обећала је нову збирку Зовина свирала.
„И то ћу да поклоним старој Задрузи – она ме подржала кад сам била млада, још пре Другог светског рата. Тада су главни писци Задруге били Иво (Андрић) и Мика (Алас). То се не заборавља.” (Знало се да у СКЗ није хтела да прими ниједан хонорар, управо зато, што ју је Задруга признала међу првима.)
„А ми смо и суседи, из исте улице! Бранко (Ћопић) и СКЗ – то су ми омиљене комшије.”
По рукопис Зовине свирале отишао сам лично. Код куће је била Десанка са својом сестричином.
„Седи на оно своје место”, рекла ми је Ти велика песникиња, као да је и мени тетка. „Ти си из Задруге, ти ћеш свакако ракијицу”, и сама отишла по малу старинску резбарену флашу и чашицу. „Ова је из Бранковине, њу нудим само песницима!”
Наточила и села преко пута мене.
Онда је приметила да испод чаше нема подметача, устала:
„Ју, заборавих тацницу”, и залупка дрвеним потпетицама неких кућних папуча.
„Немој ти, тетка, могла сам ја...” рекла је сестричина.
„Не, душо. Своје госте служим ја. Он је из Српске књижевне задруге.”
На сто је ставила и фасциклу са рукописом. На фасцикли, ћирилицом, њеним лепим рукописом: Десанка Максимовић, Зовина свирала.
Зовина свирала је изданак славне Вукове приче о цару Тројану и свирали која казује истину и кад се у земљу закопа...
„Да ли Вам се у рукопису налази песма ’Људи ноћи’?” питао сам.
„Не знам, душо. Ти види, па ако нема, ти је мети!”
Кроз ту песму видео се и тај и прошли рат. Као да ју је писала пола столећа.
(Био је рат у Босни. Ратне призоре, и оне са телевизије, није пропустила да опева.)
Био је то велики дан мог живота, у кући највеће српске песникиње.
Причао ми је један колега, издавач, да је, једном, на књижевно вече, негде у Београду, са Десанком путовао тролејбусом. Она је на томе инсистирала. Кад су ушли у тролу, сви путници су устали.
Кад је летовала негде у Боки Которској, мештани су је препознавали и пресретали и молили да дође код њих на кафу и колаче.
Често сам са Петром Пајићем и ученицима са разних страна бивао у Бранковини, на Десанкин рођендан. Били смо део омладинског конкурса за прву књигу средњошколаца... Долазили су многи аутобуси, пуни ученика из разних крајева. Седели смо на клупи покрај њеног гроба. Деца су прилазила крсту. Понеко се поклонио, понеко одрецитовао неку песму: „Позвао је мај / све бубе на чај, / од осе до пчеле / да се провеселе...” Једна девојчица се прекрстила, пољубила крст и ставила десет динара, као на икону.
Десанка, добри дух Србије и њене велике тајне.